Ходочашћа
МАНАСТИР ОЗРЕН, У СРПСКОЈ, СПОМЕНИК ВЕРЕ И ИСТРАЈНОСТИ
Белег краља Драгутина
По предању, потиче из немањићке „северне краљевине”, са краја XIII и почетка XIV века, али је од тада више пута рушен и обнављан. Брањен је од многих непријатеља кроз столећа, видљивих и невидљивих. Данас чува делове моштију Огњене Марије, Светог Николе, краља Драгутина и кнеза Лазара, Светог Флавијана Картагинског... И мошти чувају њега. Манастир Озрен, непомерљив као планина по којој носи име, има велики значај за православне западно од Дрине
Текст и фото: Ивана Стојановић Шешлак
Магистралним путем од Тузле ка Грачаници стижемо до места Доња Ораховица, у Федерацији БиХ, и скрећемо лево. Прелазимо преко реке Спрече. Ускоро наилазимо на Петрово, место подно планине Озрен, некадашње Босанско Петрово Село, данас општину у Републици Српској. Пролазећи кроз Петрово, наилазимо на неозначено рачвање пута. Застајемо. На наше питање којим путем до манастира, мештанин нас упућује да идемо десно и пратимо пут око пет километара, све док не наиђемо на мост који се одваја лево. На мосту, срећом, постоји путоказ. Ка манастиру нас усмерава и уочљива камена плоча на стени са натписом „Озрен, света земља Немањића”.
Након пар километара вожње уском планинском цестом, стижемо до манастирског комплекса, окруженог прелепим шумовитим узвишењима. Посвећен је Светом Николи. Име манастира, добијено по планини Озрен, помиње се и у народној поезији. У песми коју је записао Вук Караџић помиње се и Озрен црква „насред Босне славне”.
Мештанка, која редовно посећује манастир, прича нам да је то велика светиња, у народу веома поштована. Највише света окупља се на Велику Госпојину (28. августа).
– Много народа долази – каже. – И они који су се одселили дођу овдје на празник. У нашем крају веле: ако некога ниси видио годинама, дођи на Велику Госпојину, сигурно ћеш га срести. Многима је важније да дођу овдје на Госпојину него да отпутују на море за годишњи одмор.
У манастирској продавници топло нас дочекује монах Сава. Разговарамо и са архимандритом Гаврилом Стевановићем, настојатељем манастира, који је овде од 2019.
– Свети Никола је централни празник овог манастира. Будући да се код нас тај празник слави на много мјеста, мало народа тада дође – прича нам игуман. – За разлику од Светог Николе, за Велику Госпојину просто човјек не може да преброји народ. Полиција каже да за два-три дана ту прође четрдесетак хиљада људи. Прије рата, ту је знало да дође и до сто хиљада. И када су мошти кнеза Лазара доношене овдје, било је баш много свијета.
Манастир Озрен, казује нам игуман, има посебно место у срцима људи овог краја. Вековима је био средиште овдашњег духовног живота. Игуман се не слаже са начином прослављања празника ван манастира, али је, истиче, важно што се окупљање и светковање у народу одржало до данас.
– У наше време, прослава ван манастира је попримила доста вашарског. Шатори, музика, рингишпили. Међутим, кроз црквено-народно празновање народ се ипак сабира око манастира, много људи улази у храм и моли се Богу, присуствује литургији. То мора оставити добре трагове у човеку.
КАМП И ДРУГИ ПРИЗИВИ
Људи који знају да је у манастиру Озрен рука Свете Марине причају како по мирису увек могу рећи где се она тачно налази.
– Људи то осјете – каже игуман Гаврило. – Сам Господ призива људе. Господ није узалуд дао да овај манастир наставља своје постојање. Био би срушен у Другом свјетском рату или у овом посљедњем. Манастир има своју мисију и стога наставља да постоји.
Ни комунисти нису успели затрти црквено-народно саборовање код манастира Озрен, што је важно и за манастир и за људе овог краја.
– Поред вашарског дијела прославе, постоји и друга нит. Можда је некада било очекивања да ће вашарским бити потиснуто и угушено оно црквено, али се то није догодило – наставља игуман Гаврило. – Људима је то служило као повод да дођу у манастир, уђу у храм, учествују у богослужењима. Да је то било сабрање чисто духовно-црквеног карактера, вјерујем да би биле прављене многе замке да се оно укине. Овако, допуштано је. Буде мноштво народа. Мора се служити вани, пошто не
могу сви у цркву стати. Временом, спојио се световни и духовни начин прослављања. Ми настојимо, на примјер кроз наш светосавски камп, да прославу додатно усмјеримо ка духовном и културном. Постоје идеје да, поред богослужења, ту буду и предавања, неки православни филм на отвореном, смотра хорова, духовне музике и фолклора. Циљ је да нагласимо стари дух прослављања, своју традицију и културу.
Свештеник Срђан Радмановић координатор је Светосавског омладинског кампа, по којем је манастир Озрен јединствен. Прича нам:
– Реч је о пројекту који Епархија зворничко-тузланска реализује од 2015. До сада је одржано шест кампова (у време пандемије ковида-19 нисмо га одржавали). Сви су били у манастиру Светога Николе. Идеја је потекла од епархијског тела
задуженог за мисијске активности цркве. Камп је мултидисциплинарне природе. Засад су полазници деца узраста од тринаест до петнаест година. Одржава се у периоду летњег распуста, у другој половини јула и првој половини августа. Долазе деца из свих наших средина. Прошле године угостили смо децу из Хрватске, Србије, Српске и Федерације БиХ. Ове године желимо да се то прошири и на друге средине. Осим локалне заједнице Општине Петрово и Владиних институција, подршку у раду кампа дају и организације невладиног сектора. Утисак је да остварујемо циљ, првенствено да се деца из различитих средина међусобно повежу, стекну нова пријатељства, духовно надограде и развију нове вештине кроз различите радионице.
Деца која једном буду у кампу желе да поново дођу, а могућности су ограничене. То указује да постоји велика потреба и да се о томе мора постарати.
ПРЕДАЊА, ЗАПИСИ, СТРАДАЊА
По предању, манастир Озрен задужбина је краља Драгутина Немањића. Пролазећи кроз ове пределе у другој половини XIX столећа, руски путописац Александар Гиљфердинг указао је да је овде „православни елемент одвајкада тлачен”. Чудо је што се православље у таквим условима успело одржати. Манастири и сам народ томе су највише допринели. Народ је имао веру, а манастири истрајност. И манастир Озрен је више пута рушен или напуштан, али и обнављан. Гиљфердинг такође бележи како је манастир настао из рушевина „напорима околних парохијских свештеника и сељака”.
Тако, у поломима и збеговима, многи документи и архиве су изгубљени. Нема 
прецизних података ни о времену прве изградње. Претпоставља се да је данашња црква изграђена у XVI веку. Народ верује да је подигнута на темељима старе цркве из времена краља Драгутина. Као „сремски краљ”, он је од 1284. све до своје смрти 1316. управљао областима Усоре и Соли, како се тада називао североисточни део Босне.
– Народно предање, по мом мишљењу, вредно је као и оно што је записано – вели игуман Гаврило. – А ко нам гарантује да модерна историја није преиначавана и накнадно обликована? Можда су неке ствари из народног предања чак прецизније? Те приче нико није измислио. Предање, искуства отаца цркве и оно што је записано стоје напоредо.
У камену изнад унутрашње стране манастирских врата налази се уклесани натпис из 1587. Сведочи да је поп Јаков, из племена Марића, поставио патос у цркви. Касније се замонашио и постао игуман. Познат као Јоаким, најмање две деценије водио је манастир и братство у тешким временима. Док је управљао манастиром, црква је живописана, током 1605. и 1606. Живописао је „поп Страхиња од Будимља”. Зна се да су османлијске власти забрањивале подизање нових цркава. И за обнављање старих биле су потребне посебне и скупе дозволе.
У току Првог српског устанка, манастир је у турској одмазди поново опустошен и бива напуштен. Скоро четрдесет година касније, 1842. године, прибављене су дозволе од Турака и поново успостављен монашки живот овде. Обнову је започео прота Марко Марјановић, са народом и свештенством. Црква је тада препокривена. Чесма Калуђерица изграђена је 1849. године, заслугом свештеника Мијата и Игњата. Звоник је дозидан нешто касније, 1879. Тако је мало по мало изграђиван храм уз помоћ људи и свештеника из околних места. У XIX веку, при манастиру је радила манастирска школа.
ПОДСЕТИМО СЕ И НАУЧИМО
У Првом светском рату, манастир није страдао, да би у Другом био бомбардован више пута. Ондашње усташке власти хапсе игумана Гаврила и јеромонаха Серафима. Најпре их шаљу у затвор у оближњој Грачаници, да би потом били спроведени у логор Цапраг. На крају су протерани у Србију. Јеромонах Серафим Љубојевић по завршетку Другог светског рата успева да обнови манастир и изнова успостави монашки живот.
Ни комунистичко послератно време није протекло без страдања. Епископ зворничко-тузлански Нектарије Круља протеран је из манастира 1953. године. Комунистичке власти, срећом, одустале су од првобитне намере да епископа обесе о орах испред манастира. (...)
И тако, ето, у разговору и читању, пред нама се плете манастирска повесница пуна страдања и подвига, истрајавања и вере православне у централној и источној Босни.
– Подсјетимо се и научимо – поручује игуман Гаврило читаоцима Националне ревије. – Времена јесу тешка, веома тешка, но окренимо се једни другима. Највише чујемо за ратове, поплаве, земљотресе... Потрудимо се из сржи нашег бића, душом и тијелом, да чујемо и разумијемо једни друге. Данашњем човјеку је то најпотребније. Господ ће нам то примити као жртву. Какав је наш однос према ближњима, такав је однос и према Богу, према спасењу.
***
Времена
– Мењају се времена – каже игуман Гаврило. – Некада се посебна одјећа облачила кад се долази у цркву, овдје су се пјевале народне пјесме и дружило. Тако је било прије Другог свјетског рата, па и мало послије. Људи су били приснији. Онда је дошла модерна технологија, омогућена је велика и стална повезаност, али људи постају све отуђенији и даљи. Ми овдје не желимо ништа да укидамо и декретима намећемо, али желимо да обновимо вриједности нашег народа и наше заједнице, нашу традицију и културу.
***
Страдање монаха
У манастиру Озрен чува се предање о страдању двадесет монаха у XVII веку, које су посекли Турци.
– Од старијих људи чуо сам за предање о црвеној земљи – каже игуман Гаврило. – Монаси на том мјесту јесу посјечени, то је чињеница.
***
Реликвије
У манастиру Озрен чува се нетрулежна десна рука Свете Марине, у народу познате као Огњена Марија. Ту су честице моштију краља Драгутина (ктитора манастира), Светог Лазара Косовског, Светог Николе и Светог Флавијана Картагинског. Манастир је познат и по извору лековите воде Калуђерица. Од 2003. манастир Озрен је на листи националних споменика Босне и Херцеговине.
